Staracarsija

FORUM NASEG ZAVICAJA I OKOLINE..NAJBOLJI FORUM U SUMADIJI....
 
PrijemPortalliRegistruj seKorisničke grupePristupi
Vreme
Get the Dance Time Widget widget and many other great free widgets at Widgetbox! Not seeing a widget? (
Info & Net Brzina Test
IP
Vremenska Prognoza !!!
.....Prognoza !!!

.....
Online Igrica
B.L.
Team-Gim

Share | 
 

 OMILJENI AUTORI

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 12 ... 21, 22, 23, 24  Sledeći
AutorPoruka
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:41

Trebalo je

Trebalo je
umesto nebu
stremiti – zemlji,
umesto rečima –
voleti telom...

Trebalo je
goreti kratko,
dati se slatko
prolaznoj vatri
u telu vrelom...

Trebalo je
odreći se
svega što bejah,
svega što željah,

na misliti o tebi
uporno, stalno,
kao o Bogu,

već poći drugom
naizostavno
i biti voljen...

Zar ja to mogu?

Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:42

Žao mi je, zaista

Žao mi je, zaista,
što više nisam ista,
i što si izgubio
četvrtu dimenziju
i razmere svemirske
u mojim očima.

Žao mi je, zaista,
ako ikada suza nehajana
u tvom oku zablista.

Između nas je stajala
hiljadu i jedna planeta,
i moja su osećanja
do tebe putovala
milion svetlosnih godina.

Ovo je samo odsjaj
davnih raketa
u mojim očima,
i žao mi je, zaista, zaista...

Mora biti da ni vremena
odavno nisu ista.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:42

Parisienne

Možda zaista nije postojalo
ni vreme
ni mesto
u kome smo se mogli voleti.

Ipak,
ponekad ću potražiti
tvoje oči,
nege u tami,
da pronađem u njima
istu onu bojažljivost
koju tako dobro poznajem.

Pripadaš njoj,
i pripašću drugome.

Ko zna hoću li
ikada
ponovo
poželeti
da te volim?!?

Jedino će mi biti žao
što će Pariz ipak biti Pariz
i bez nas,
što se nikada nećemo zajedno popeti
na Tour Aiffel,
i što će čovečanstvo
večito ostati siromašnije
za moje javno priznanje
da je tvoj osmeh
neporecivo
i tajnovitije savršenstvo
od osmeha
Leonardove
Mona Lize.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:43

Da...

Da ga nije srela,
nikad ne bi znala
koliko ljubavi ima u sebi,
ni da je drugima previše dala,
a ipak ljubav zadržala
jer je niko dostojan ne bi,
osim njega.

Da ga nije poljubila,
nikada ne bi znala
koliko slasti poljubac stvara,
ni da su tuđi poljupci strasni
- otužni, neosetni i bezopasni,
da su bez slasti i bez žara,
osim njegovih.

Da ga nije zavolela,
ni sad ne bi znala
da život bez ljubavi je od smrti teži,
ni da su sve ljubavi male
dok čežnja i bol ih ne prekale,
da sreća u nama samima leži,
osim u njemu.

Da ga nije srela,
nikada ne bi znala
koliko čovek može da bude jak.
Da je nije zaboravio,
nikad ne bi znala
da čovek je ipak na svetu sam.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:48

Sreda

Danas je sreda, i usred srede
lice se tvoje sred misli javlja,
ko vesnik nekog novog razdoblja,
drukčijih bolesti i drukčijeg zdravlja.

Zastaje vreme nasred srede,
bez daha ostaju kazaljke sata...
Sred srede mojih grudi, ko ptica,
prhnuše želje vatrenih jata.

Kada bi znale, da li bi stale
te želje moje, selice ptice,
nasred svog puta, jer u bespuće
svakog kog sretne vodi to lice?

A ja te srećem svakog dana
sred svojih bezbrojnih grešnih zaluta:
umesto raspreća il' putokaza,
tvoje je lice sred svakog puta.

Bespuća, praznine, beznađa tamna,
kad te se setim postaju bleda...
Sreda sred nedelje ko putokaz stoji.
Ti si sred srca... U srcu – sreda...
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:49

Ćutanjem te volim

Ćutanjem te volim,
sa željom da tišinu
u dodir pretvorim,
a svaki dodir
u strast,

I da sagorim
dok me voliš
i dok po telu se
razliva slast,

I da ni sećanje
ne ostane posle,
kad ljubav prođe,
ni reč,
ni zvuk.

Kad ljubav prođe,
nek ništa ne ostane
posle nas –
ni trag,
ni glas,
samo muk.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:49

Ti si mi...

Ti si mi jutro: svićeš u meni,
sa novom zorom svakoga dana.
Kad zora svane, njen mi je dodir
nežan ko dodir tvojih usana.

A kad u podne upeče zvezda
i vatru pospe na zemne vrhunce,
taj žar u mom se srcu rasplamsa,
i jedno shvatim: ti moje si sunce.

I već se ponoć polak bliži,
tama se uvlači u moje pore...
Ja sklapam oči i svitanje slutim
još jedne nove, prekrasne zore.

A ti tad sanjivo otvoriš oči,
i nisi svestan da svim svojim bićem
čeznem da i ja jednoga dana
u tebi spavam, budim se, svićem.

I moje srce – kaleidoskop
iznova stvara svu tu lepotu...
Ti jutro si, podne, veče i ponoć,
jedina izvesnost u mom životu.

I ceo svet, ta šarena laža,
samo je odsjaj lepote tvoje.
Ti si mi jutro, podne i veče,
Ljubavi moja, i sve moje.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:50

Predaj se

Prećuti taj ponor,
taj požar!
Prećuti vulkan,
tu strast!

Uguši otpor,
uguši očaj!
Progutaj uvredu,
povrati slast!

Nemoj voleti
i nemoj kleti!
Ne sanjaj,
ne leti
i ne sluti!

Sve će to već sutra
biti prah...

Predaj sve zaboravu,
toj tihoj smrti,
i jednom zauvek
(dok pada mrak)
z a ć u t i

kad već ne umeš
da kažeš:
v o l i m !
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:51

Sasvim obična pesma

...Jer ja te volim obično sasvim
ko što se voli dan koji sviće,
i kad se budim i kada zaspim,
i ne znam kakvo sutra mi biće.

Ne čeznem za rečima opojnim, silnim,
onim što večnosti i beskraju teže.
Ne pričam priče sa srećnim krajem,
nit moji snovi od jave beže.

Ko leptir što ne zna da život njegov
kratak je pred vremenom dugim ljudskim,
i živi od svitanja do sutona srećno,
i ja ću jednom srećna da usnim

jer ja te volim, ustvari, silno,
a naizgled prosto, obično sasvim
kao što volim dan koji sviće
u tvome naručju kada zaspim.

A kada otvorim oči snene,
i san i java jedno mi biće,
jer i nas dvoje smo u dva tela,
ljubavi jedina, jedino biće.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:51

Sve i da...

Sve i da me nikad ne pogledaš,
zaslepljujuća svetlost tvojih očiju
jedina biće koju vidim.

Radost koju u meni budiš,
sve i da ti nisam draga,
jedina ostaće za kojom čeznem.

Đerdan tvog osmeha,
sve i da se u paramparčad razbije,
jedini je koji bih besnoslovno platila
i kojim bih ovenčala sve svoje dane.

Ambis u koji nezaustavljivo tonem,
sve i da mogu,
jedini je koji ne bih nikada napustila.

Na kraju krajeva,
sve i da se pomirim s tim da te nemam,
zar je to važno?

Kažu: imamo samo ono što smo drugima dali.
Ja sam tebi dala – sebe,
sve i da me nikad ne pogledaš.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:52

Putevi

Put planina i put reka
I podzemlja i nebesa
Svi su puti
Dodirnuti
Samo jedan nikad nije
Samo jedan nikad neće
Put što vodi od tvoga srca
Do predela moje sreće.

Put gradova i put sela
Zar nijednog nema mosta
Gle!...
Poslednja nit sad puca
Od tvog dalana do mog tela
Od mog tela do tvog srca
Svi su puti
Prekinuti
Samo jedna staza osta
Sva prašnjava izbledela
Na kojoj sam tebe srela

Otvoreni put ka smrti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:52

U osvit zore

U osvit zore, dok spava reka,
polje i mrak kamenim snom,
poći ću negde, negde daleko
za mekom travom i pogledom.

Želeću jutra tvoga zoru,
onu što sviće u tvojoj želji,
i žarke ptice blistava pera
da život bude sjajniji, belji.

Želeću da stignem na kraj sveta,
tamo gde krajeva nema više,
gde nema tame, gde svetlost živi
i gde na ljubav sve miriše.

Tebi ću reći, i nikom drugom,
kuda ću poći kad zaspi mrak,
kada zasvetli i jače zablista
života moga treptavi zrak.

Tebi ću reći jer ti si moja
tama, i osvit, i svetlost dnevna...
Ka tebi idem, ma kuda išla,
Ljubavi, željo večita, drevna.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:53

Ni snegovi, ni šaš

Sve to prekrije, ipak, prašina,
i to je tako od davnina:

I zlatni dvorci, i kuće od pruća,
i šarene laže od papira,
i hrast stoletni pokraj reke
u kome ptice su gnezda svile,
i konji vrani u planini,
i usred mora daleke barke,
sve je to samo odsjaj varke
što nem se trajno ponekad čini.

Sve to prekrije, ipak, prašina,
i sve obgrli strasno tišina:

Nečujno teče ponornica,
bez glasa trepere jablanovi,
umorne ćute kazaljke sata,
bez strune zanemi violina,
utihne i škripa ulaznih vrata...
Samo tišine čuje se jeka
vo vjeki vejkov od pamtiveka.

Sve to prekrije, ipak, prašina,
od zemog kala do rajskih visina:

i nezasite i site svega,
i skromni jelek i odore carske,
i raskoš duše i srca prazna,
i adsku tminu i sunca zrake.
Sve to obgrli, ipak, tišina,
i sve je samo odsjaj varke.

Na kraju ostane samo praznina,
jedni ishod svemu čeg ima,
i usred nje sićušno biće
kog stigne nagrada ili kazna...

Sve to prekrije, ipak, prašina,
vo vjeki vjekov, od davnina.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:53

Дан кад сам те угледала

Сунце се крило иза облака,
ваздух је мирисао на лед,
а људи су уједали.
Пси луталице су тражили уточиште
у људским неисквареним срцима,
а ја сам, обамрла,
као после тешке болести,
изашла на снег
и пошла у сусрет Случају.

Мамило ме је зеленило
коме снег није дозвољавао да се покаже,
мамило ме је сунце
које се устручавало да сија,
и једно срце
које није желело да призна љубав.

А онда сам те угледала.

Осмехнуо си ми се,
а стреле твојих погледа прошле су
кроз ушице девет секира мога опреза.
Радост је, необуздана, заиграла на мојим уснама
и сјај се притајио у угловима очију
имитирајући ондашње сунце.

Посматрала сам те још мало,
а онда сам изашла
из простора, из времена, из себе
на ваздух који је одједном замирисао на пролеће,
на сунце које је пружало своје нежне руке ка мени,
међу људе који су изводили своје псе у шетњу,
тражећи уточиште у нечијим очима.

Разносила сам твоје осмехе
по шинама, по улицама,
по брдима и низбрдицама Белог града.
Шапутала је о њима сањива Ада,
и тајну мог заноса предала Сави,
а Сава, та брбљивица незаустављива
колико сутра ће је олако шапнути
својој радозналој љубави,
свом вечном љубавнику, Дунаву
(већ чујем њихово чаврљање) .

Снег, лед, други људи и пси
нису ни знали
да је дошло пролеће,
а ни ти ниси знао
Колико сам те само волела
тога дана,
када си се само насмејао
и својим осмехом постидео сунце,
тога дана,
када си само проговорио
и својим гласом постидео птице.

Увече, на заласку,
сунце је сијало
као грумен усијаног злата у ноћи.
Моје озеленеле очи више нису могле да гледају
у то сунце-
сунце љубави,
моје незајажљиве уши више нису уживале
у птичјем цвркуту,
након откривања чудесне и опојне музике
твога гласа.

Ја,
тобом пробуђени песник,
могла сам само
да склопим очи и заћутим,
надајући се да ћеш се и ти једном,
кад склопиш своје тамне очи, у тишини,
сетити зеленог сјаја мога ока,
и поново доћи.

Јер сунце љубави увек сија
за све,
али греје, мами и опија
само оне
који су у светлост заљубљени.

12. март 2005.
Једном С (-унц) - у
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:54

МОЈА РУКА НА ТВОМ РАМЕНУ

Заустављам руку на твом рамену
и осећам под прстима
снагу и младост.
Под кожом ти тутњи и риче
хиљаду лавова младих
што славе живот и борбу.

И док, тако златоуст,
мирно изговараш речи
којима освајаш простор
и бришеш време,
знам да
испод црног памука
под мојим прстима
стампедо бизона трчи
и чопор вукова завија.

Моја рука мирује на твом рамену
као камен,
а у јагодицама прстију
лавице се притајиле
и газеле хитре стале.
Вучице се само облизују.

Никад ближи
у веку.
Трен скупљи вијека...

Кад склоним руку са твог рамена,
личићу на обичну пролазницу,
а бићу
гладна вучица,
поносита лавица и
газела заустављена у трку,
иако само трен пре тога
бејах сита, снажна и млада
јер осећах мирисе степе
и слушах рику лавова.

Више не чујем твој глас.
Са привидне удаљености видим
једино твој осмех
који пева своју нему песму.
Свеједно,
златоуст си и кад ћутиш.

Кад склоним руку,
опет ћу бити само жена
која те воли
издалека,
из себе.

Подижем руку са твог рамена
јер истиче време
у коме сам тај додир
могла да назовем случајним
или спонтаним...
И знам,
моја ће рука
заувек
остати прикована
за то раме
као Прометеј
за кавкаску стену.

26.5.2005.
(SPQR)
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:55

Моје чудо

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо рат -
ти да си краљ, а ја земља :
ти да ме освајаш
стопу по стопу,
део по део,
а мене има изнова много
неосвојене.
И кад се умориш,
да своје тело предаш
мени на власт,
па да земља влада краљем.

Ако изгубиш,
да не изгубиш ме.

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо мир -
ти да си Бог, а ја небо :
ти да си дозиван, а недозван,
порицан, а непоречен,
свуда присутан.
И кад се нађосмо,
овако освајани, а неосвојени,
завођени, а незаведени,
љубљени, а недољубљени,
на овој земљи,
да се овако вољени, а недовољени
предамо једно другом.

Ако изгубим,
да не изгубим те.

Доста је било кривудања!

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо - љубав!
Ти да си Човек, а ја Жена.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:55

Ушће

Постоји време кад све се жеље
у једну једину жељу слију,
и кад све реке одједном потеку
у исто ушће да се улију.

Сад је то време. Силна је жеља
која из корита речног сад креће
и прети да захвати све што на путу
нађе се њеном. Ја не знам где ће

једног се дана све те реке,
што сад су кренуле, коначно срести,
али знам да тад ће се наша два тела
у једно слити и заувек сплести.

То ми идемо једно ка другом
да бисмо постали коначно своји.
Жеље нам теку ка истом ушћу,
а време, ко ушће, у месту стоји.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:57

Те твоје усне

Те твоје усне радосне,
мекане, страсне, поносне,
за трен се у мој сан затворе
и целу ноћ ми говоре
како ме чекају на крају
свих мојих путева посутих
пепелом и трњем процвалим-
да тамо од снова се растану
и стварност моја постану
од сваког сна радоснија.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:57

Ви и ти

Да сте тад дошли,
ја бих пред свима
рекла да Ви сте најдражи гост
на моме слављу, и у сласт
рекла да свима служи на част
сваки тренутак и место свако
на ком је корак застао Ваш.

Да сте тад дошли,
ја бих Вам рекла:
„Време је да ме препознаш“,
јер више не желим да говорим „Ви“
својој нађеној половини,
ја која сам с целим светом на „ти“
кад се Ви нађете у мојој близини.

Ал кад бисте ми казали „ти“
уместо да изрекнете цело ми име,
тад бисте чули: „ О, најдраже биће,
ућути и снажно загрли ме!...“
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 13:58

Видела сам те опет

Видела сам те опет,
и то после годину дана!
Свих триста шездесет пет жеља
у једну се једину слило -
да иза обичних речи
не откријеш то што је срце
ко своју најлепшу тајну
све ово време крило.

Сама твоја близина
за мене већ је ужитак,
а свака реч казана -
сласни и опојни напитак
који ме опија целу
и занос ми изнова буди,
занос о коме сањају
и богови и људи.

Тај занос траје и руди
и у твом одсуству дугом,
и испуни ме целу
срећом уместо тугом,
јер осећам да си увек
ту, покрај мене,
без обзира у ком си стварно
делу васељене.

Ал ја ћу радије скрити
тај прождирући пламен
и нећу ти открити жељу
која ко драги камен
краси ми огрлицу
од триста шездесет пет дана
и снагу ми изнова даје
да трајем насмејана

а да ти и не сазнаш
да осмех дугујем теби,
и да не сазнаш да време
за мене значаја нема.
Љубави, жељо, лепото,
што мом си срцу храна,
твој осмех је најлепши украс
на колајни мојих дана.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:02

Добро је што се не појављујеш,
ма како те ја звала :
урлајући да се оре брда,
говорећи тихо у слушалицу
или нечујно сплеткарећи
са силама невидљивим.

Истина,
можда би се нешто и догодило
кад бих те дозвала.
Но, нема ничега јаловијег
од размишљања о томе
шта би било кад би било.
Оно што треба да буде,
свакако ће и бити.

Добро је што се не појављујеш.
Овако ми се чини
да је сва слобода овога света
моје власништво.
Зато је и продајем у бесцење
за сваки наговештај твог доласка,
иако ме време непрестано обмањује
и плаши,
а места на која долазим изгледају
као да си их управо напустио
уз обећање да ћеш се брзо вратити.

Зато тако пажљиво посматрам
сваки трг,
сваку уличицу,
тек посађено стабло
и птицу у лету,
тражећи у њима
бар сенку твоје сенке,
јер знам да ћеш и ти
стати пред њих,
овако као ја,
и да ће их твој поглед упитати
јесу ли ме видели.

Боље је да прећуте истину
јер није лако признати
да су видели само сенку
онога што уствари јесмо.

Зато је боље што се не појављујеш.

Овде ме не би ни затекао.
Овде је само моје тело,
бледа сенка моје душе
која се ни на тренутак не одваја од тебе
јер, кад би се то десило,
било би равно смрти.

Не напуштај ме
када се будеш појавио!
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:03

Slutnja

Завара ме, тако, нека чудна слутња,
неко ново „ А можда, ипак...“
и почнем да му се надам.

Онај голуб се тада врати
и гледа ме са суседног крова,
и то увек кад помислим да је све узалуд
и да никад није ни могао
да буде моја стварност
јер он, заправо, не може припасти никоме
пошто превише припада себи самом.

А опет, довољно је било само да ме угледа у маси
и да баш мени пружи руку
(случајно, наравно, јер увек је све случајно,
а онај који у оваквом следу догађаја види некакву законитост -
сам себи ставља наду, као омчу, око врата),
и да помислим да је то очигледан доказ
и знак да нисам ништа умислила.

Вероватно ћу ујутру, кад отворим очи,
опет помислити: „Боже, ако је он тај,
пошаљи ми неки знак,
и никада више нећу посумњати да је воља Твоја“,
и уплашићу се још више него прошли пут
уколико баш тада слети онај голуб на кров
и загледа се у мене.
Она лепа слутња претвара се у стрепњу,
и почиње да боли.

Зар је могуће да никад не постанемо имуни
на онога који је најжељенији и најнедостижнији од свих?
Зар је могуће да је слутња једино што нас чини живим?
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:05

Svitac

Fenjerom svojim svitac jedan
zlatiće opet pejzaže noćne,
i svojom sjajnom mrvicom svetla
na dvoboj pozvaće svetiljke moćne.


Sva njegova svetlost u mrvu je stala.
Gledam je, dok sleće na prvi maslačak.
Znači li nešto velikom svetu
sred mrklog mraka taj jedan zračak?

On je Don Kihot, čija misao
svetlošću para neba visine,
moćna ko sećanje što usred noći
ponekad para mi srca dubine.

Tad mrva jedna naspram planine,
i jedan zračak usred tmine,
i eho tvog glasa naspram tišine -
meni se većim od svega čine.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:05

Te tvoje noge

Te noge tvoje stamene
znaju li prečicu do mene?

Ako je znaju - nek dođu,

ako li ne znaju – nek pođu

za ovim mojim nemirom

jer, evo, celim svemirom

čežnju za tvojim dodirom

prosipam ne bih li prekrila

sve osim te jedne stazice

koju je Ljubav stvorila

da bi nas u sužnje pretvorila

što pred nju padaju ničice.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:07

NOĆ KADA SAM GA ZAVOLELA

Gola,
kao od majke rođena,
bila je ta noć.
I bela,
kao put device,
drhtava,
jedra.

Tela su,
i onako,

samo odela,
od krvi i mesa
sačinjena,
žudnjama neutaženim
začinjena,
i s malo duše pride.

I bledo lice
devojčice
što prvi put je
ljubljenog srela
imala je ta noć…
I nož
u ruci,
kako to ide,
za svaki slučaj.

A beše snena
i zanesena,
na nedra mesečine
naslonjena.

Pogledao me je.
Tad sam ga srela.

Obnevidela.

Kriknula
pa zanemela.

Poželela
pa zavolela.

Otrgla nož,
stresla se cela.

Ruka je još dugo
drhtala,
bela,
na žudnju se svela,
kao ta noć,
obasjana mesečinom
i ovijena sjajem i vatrom
tog pogleda,
toplijeg i raskošnijeg
od svakog odela.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:07

ČEKANJE

Molim da čekanju kraj ne dođe
ako je suđeno da sve lepo prođe
i da nam ostavi samo tugu.

Molim da sve ove čekanja dane
ne zaboravim, i da ostane
u meni sećanje na njih večno,

jer ono što dođe možda će biti
tek bleda senka čekanja ovog,
tek tužni odraz vremena srećnog.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:08

NEKAD I SAD

Prošlosti dugujemo sebe ovakve kakvi sad jesmo,
i svako naše Nekad u sebi čežnju krije,
žal za vremenom koje, ma bilo lepo il` ružno,
svoje lepote ima jer nikad prošlo nije.

U nama traju i sada sve drage ljubavi bivše,
u nama tinjaju jošte sva ona ognjišta mila,
i sve u nama još živi jer radosti duša ište,
čiste i iskrene ko što i sama je oduvek bila.

Sadašnjost smerno se klanja onome što smo bili,
i svako naše Sada sija ko suvo zlato
jer strpljivo skupljasmo dane u kojima i peska beše,
ali i poluga zlatnih, i možda upravo zato

u našim škrinjama sada stoji obilje blaga
kojim se kupuje radost i kojim blaži se tuga.
Budućnost kad otvori škrinje, videće blažena lica
naših Sada i Nekad, dva dobra i verna druga.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:08

PLIMA I OSEKA

Ja se ne bojim snova na školju,
pučine tihe, pospane, plave,
krika galeba na pustom moru,
zvezdanog neba ni morske trave.

I ne bojim se hridina oštrih,
kamenih kuća, maslinjaka,
soli u svakoj pori svog tela,
magle, oluje, vulkana, mraka.

Samo se bojim plime u krvi,
vulkana milošte, oluje strasti,
i onog što dođe posle svega,
jer sve što se uzvisi - mora i pasti,

jer sve što iz dubine srce nam krene
u istu dubinu jednom se vrati:
donese blago što usput se steklo
i njime buduće sve dane zlati.

Tu, u dubini, dva oka tamna
ko dva su sidra ukotvljena,
i svaka misao o drugom moru
začas se istopi kao pena.

Ja bez njih nigde videla ne bih
nijedno svitanje ni smiraj dana -
jer su kolevka svitanja mojih,
svih plima, oseka i uragana.

Jedino s njima i oseka leči
(smiraj kad slutim, ona ne boli).
Je se ne bojim snova na školju,
bojim se samo onog što volim.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:09

JAVIO SI MI SE OPET

Javio si mi se opet.
To na zalasku sunce
nežnije i tužnije sija.
To na uviru reka,
svesna da kraj je blizu,
poslednju kap slobode
ispija žudno.

A ja u čudu ostah
jer pričah kao u snu

o suncu kog više nema,
o kiši koja sve dane
sivilom svojim boji,
a ti opet o sjaju
kog u tvom kraju još ima.

I reče mi da ćeš doći
kad počne sledeće leto.
Isto bi bilo da kaza:
„Kad počne vek sledeći“,
jer nas dvoje oduvek
kao da imasmo beskraj
i večnost za sebe celu,
kao da nije kratko
vreme što nam je dato,
da nije važno da nekad
budemo zajedno stvarno,
da srce srce čuje
i drhtaj da oseti telo
kad smo kraj voljenog bića.

I najzad, tako je tužno
što takva je sudbina sunca
da do nas odsjaji stižu
i onda kad njega nema,
te nas podsete samo
da ono što mrtvo je davno
ne može čak ni da boli.

I najzad, tako je strašno
što smo se mimoišli
na samom kraju puta,
a celog života smo jedno
ka drugom uporno išli
mi, dva putnika tužna kojima počinka nema,
te sada mogu samo
da gledaju zalazak sunca
koje ih grejaše dugo
i koje je, ko oni, nemo,
mesto da kažu sve što
u srcima njihovim beše
i što odjednom nesta.
Nazad na vrh Ići dole
Gost
Gost



PočaljiNaslov: VIOLETA MILICEVIC   Sre 14 Maj 2008, 14:10

DUGO, PREDUGO

Dugo ne ostaje
ni u klepsidri pesak,
ni voda ista u reci,
ni karika slaba u lancu.

Samo ja već predugo gledam
te oči što na mom se licu
zadrže tek na trenutak,
kao na nekom strancu,
a onda taj trenutak
pretvorim u večnost samu,
i bljeskom iz oka tvoga
razgrnem svu onu tamu
koja pre toga mene,
kao svog najdražeg znanca,
crnim je ovila plaštom
i stvorila od mene stranca
i sebi samoj i svetu.
Dugo već, predugo traje
zanos što snagu mi troši
dok mi je iznova daje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: OMILJENI AUTORI   Danas u 13:47

Nazad na vrh Ići dole
 
OMILJENI AUTORI
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 22 od 24Idi na stranu : Prethodni  1 ... 12 ... 21, 22, 23, 24  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Staracarsija :: Mesto za opustanje.... :: PESME NASIH FORUMASA-
Skoči na: