Staracarsija

FORUM NASEG ZAVICAJA I OKOLINE..NAJBOLJI FORUM U SUMADIJI....
 
PrijemPortalliRegistruj seKorisničke grupePristupi
Vreme
Get the Dance Time Widget widget and many other great free widgets at Widgetbox! Not seeing a widget? (
Info & Net Brzina Test
IP
Vremenska Prognoza !!!
.....Prognoza !!!

.....
Online Igrica
B.L.
Team-Gim

Share | 
 

 OBELISK DUŠE

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 06 Okt 2008, 08:06

Haljina - Mira Aleckovic

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom.
Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kuci.

Maleno dugme je opet usiveno,
i zakopcani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nezno skidam,
ja ovu haljinu pazljivo oblacim.
Ona za mene moc madjije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokazem svima.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Gea
[*_-]
[*_-]


Broj poruka : 1549
Datum upisa : 13.03.2008

List lica
Gea:
0/0  (0/0)
Milovan:

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 06 Okt 2008, 15:58

dim
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 06 Okt 2008, 18:30

Gea ::
dim
lol! lol! lol!
Ček i ja da pripalim ima tri minuta kako nisam. dim CM:
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Gea
[*_-]
[*_-]


Broj poruka : 1549
Datum upisa : 13.03.2008

List lica
Gea:
0/0  (0/0)
Milovan:

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 06 Okt 2008, 20:07

Samo da prijavim da ti čitam pesme. Tvoje, tuđe, lepe su.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
ljiljana
SJaj
SJaj


Broj poruka : 711
Godina : 47
Datum upisa : 08.07.2008

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Sre 08 Okt 2008, 05:31

http://www.ezgeta.com/krznaric.html
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Sre 08 Okt 2008, 07:34

BALADA O PROLAZNOSTI

Kad lutali smo svijetom ko rasprseno sjeme, govorili smo sebi - to je za neko vrijeme.

I ne znajuci da smo na izgubljenom brodu, mi vikali smo: "Kopno!" dok gledali smo vodu.

Kad ljubili smo kratko u tuzi kisne noci, govorili smo za se da ljubav tek ce doci.

Postavljali smo stvari, al opet ne zadugo. Za sva smo mjesta rekli - odredit cemo drugo.

Kad radjala se sreca i cekala je slava, pomisljali smo opet - to nije ona prava.

Kad prijatelja nema, a dani idu sporo, govorili smo za se da vracaju se skoro.

Gdje najvise smo dali dobivali smo manje, al mislili smo - to je tek privremeno stanje.

Kad gubili smo zivot, govorili smo: "Neka" i vjerovali cvrsto da pravi tek nas ceka.

Putovali smo dalje kad davno vec smo stigli. Tek poceli smo nesto, a drugo vec smo bili.

I ostali smo tako kraj odlazece vode, nerazjasnjeni sasvim i pomalo van mode.

U zapocetoj prici, u ljubavi bez traga, jer svakoj smo se kuci priblizili do praga

. U privremenom redu nekoristenih stvari ni osjetili nismo da sami smo, i stari.

Dok vjerovali jos smo da samo put se mijenja, mi rekli smo si "Zbogom" govorec "Do vidjenja".

Arsen Dedic

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Sub 27 Dec 2008, 13:58

Ko nije

iz snova i vrtova

dok i krv bunca

gledao rađanje sunca

s prestola ljubavnih

klupa

ko ne ču

iz cerja u predvečerja

ona zvona svečana sa Dečana i Studenice

neka dođe u Gružu, da vidi lepu Ružu

Jagličić

kad se kupa

dok zrikavci umiru

u svetlucavom viru Banove vodenice!



(Ej, ona nema

ni prsluče, ni gaćice

pa mi se damari istegnu kao praćkice

i zavitlaju mi um i srce preko bostana

i paprike

na neko žarko ostrvce usred mora ili

Afrike

ej, pa kroz mene

kipte biserne pene

promiču urođenički splavovi i riču

prašumski lavovi!)



U doba

kad žarka zolja

razjuri krda preko brežuljaka i dolja

pojavljuje se, puna zvezdica mašte

dole na jugu polja, gde su njive i bašte

Otvara dugmiće

i pušta roj ptica i zvuk mirisa

kao crkvica zvona usred raja smiraja

pa izlazi iz mira haljine u nemir vode i granja

ko sunce iz ružičaste daljine svitanja.



Telo joj zvoni

ko medenice

Prskaju bedra ko lubenice

Krv šumi, poput zrele pšenice

Gori gora

s trista izvora

Oko nje: fazani i patlidžani

košare i bobošare

zapaljeni kotari i razvaljeni oltari

Divljaju vrbaci

pitomuju brzaci

i mleko kaplju dečaci i purenjaci

Pod njenom haljinom plavom

kao pod carskom zastavom

okupljaju se

kosači i kovači

jahači i trubači

deljari i pomeljari, pastiri i oficiri

Zbog njene mene čoveku prskaju vene

a lice žene od tihe sete vene

Oko nje lete rakete

i padaju planete

i tvoj sjaj tamni

veliki sunčani svete

A ona

gordo se pljuska i ljuška

ko strasna, prekrasna lađa

kao da se na ovoj kugli bas ništa drugo

ne događa!



Ko ne zna

šta je to Gruža

u doba srčanih ruža

nek dođe, naoružan, u vrtić rečnog puža

da vidi zvezdu

sa krunom od pšenice

u tom prozračnom gnezdu kod Banove

vodenice

I tad će shvatiti žar

tugom platiti dar

i dugo patiti čar tih pitomih dolina

što mirišu, iz duše, na kiše i na suše

na slavlje mlina i vina

i krvnih violina!

DOBRICA ERIĆ
[b]
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 10 Avg 2009, 07:03

ANA SNJEGINA
1
— Selo je, dakle, naše — Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo — pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva.
Od važnosti nam — niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima — meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas.
Plaćasmo uredno zaduženja mnoga,
ali nadzornik, naduvena nosa,
uzimao je i preko toga
po mericu brašna i prosa.
A da bi izbegli napast: tu čast
i višak davasmo bez srca ledna.
Jer, naposletku, vlast je vlast,
a mi smo samo stoka jedna.
Al' ljudi su — sve grešne duše.
U mnogih oči su oštre — ko strele.
Seljaci susednog sela Krjuše
gledali su nas, ko vrane bele.
Življahu teško u veku dugom —
u selu ih je, više od pola,
oralo skupa jednim plugom
i s dva iznemogla vola.
Zar možeš tu da čekaš nešto —
tek kol'ko da se živet ume.
Oni su sekli i vrlo vešto
krali drva iz naše šume.
Jedanput smo ih zatekli tako ...
Drž za sekire i mi, i oni.
Ježili smo se podjednako:
čuo se čelik kako zvoni.
U tuči samrt nikog ne žali.
U opštoj gužvi, neko od grubi'
iz društva njinog tako raspali,
da nadzornika na mestu ubi.
Na glupom zboru našem bez sloge,
proširismo stvar, svedosmo zbir,
presudismo — okove na noge
i desetoricu — u Sibir.
Od tada u nas nastade pako.
Spade sa sreće dizgin mesni.
Već tri godine u nas kako
čas požar ili pomor besni.
***
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 10 Avg 2009, 07:04

Takve je tužne vesti čito
i pevao mi vozar uz put.
U krajeve radovske tad sam hito
da se odmorim koji minut.
Dušu mi pojede taj rat nago.
Za tuđ račun — nisam se stišo —
već sam pucao u telo drago
i grudima na brata išo.
Shvatih da sam — igračka svima,
sve sam gazda van fronta, tamo,
i rekav zbogom — topovima,
reših da stihom ratujem samo.
Prelomih pušku, kao na panju,
kupih "bukvicu" u jednom mestu,
eto, ja sam u takvom stanju,
dočekao — "sedamnaestu".
A sloboda grunu, ko klada.
U roze dimu smrdljivom celom,
u zemlji je vladao tada
Kerenski na konju belom.
Rat "do kraja!" "Pobednik biti!"
I istu raju, kao pre,
pokvarenjaci i paraziti
terali su na front da mre.
Ali ja im se nisam dao ...
Uz kanonadu smrti i krvi,
ja sam za drugu hrabrost znao —
bio sam u zemlji dezerter prvi.
***
Prilično dobar put, ja pratim
prijatan hladni tutanj, sred jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
— Tu je već i Radovo naše —
promrmlja vozar —
tu je, uz vrz!
Ne terah zalud konja na paše
kad je ovako ćudljiv i brz.
De, građanine, bakšiša malo.
Vi, k vodeničaru?
Tim pre! ...
Pogađali se nismo nimalo
za put koji do njega gre.
................
Dajem četrdeset.
— Ič ne pali.
Dajem još dvaest.
— Batali, bre.
Tako je gadan ovaj mali.
A malom je trideset dve.
— Šta ti je, bogati?
Zar nisi psina?
Da me odereš — to dobro znaš?
I meni odgovara tmina:
— Ponela je rđavo raž.
De, nek zvekne, neka poteku
i groševi — znaj, u slast,
popiću u krčmi rakiju neku
u vaše zdravlje i vašu čast...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 10 Avg 2009, 07:04

Već sam na mlinu...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Mlinar od sreće da siđe s uma,
ne može, stari, ni da zine.
— Mili moj! Serguha!
Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
U aprilu se ne zebe tako,
još manje pred kraj, u času blagom.
Veče je bilo zanosno, lako,
kao osmejak na licu dragom.
Poljupci mlinara kakvi su da su,
od njih bi i medved mogo urlati,
pa, ipak, slatko je u teškom času
bar prijatelje dobre imati.
— Otkuda? Na kol'ko?
— Na celo leto.
— E, baš dobro, đavole mali!
Pečurki, jagoda, puno je ... eto,
pa ma kol'ko u Moskvu slali.
Al' šta je divljači! Prosto nadošla,
pa sama na pušku... ič se ne krije!
Zamisli, već je četvrta
prošla...
a kuća naša vid'la te nije ...
.................
***
Svrši se razgovor ...
Mi neimarski
ispismo samovar ceo, do dna.
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaeet godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas ...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas.
2
— Ustaj, Serguša! Nije noć kratka!
Ni zora nije potekla,
a baka ti je, dušo slatka,
i pogačice ispekla.
A ja sad idem — baš izdangubih! —
k spahijki Snjeginoj...
Golube moj,
juče u podne ja za nju ubih
i divne šljuke, priličan broj.
Pozdravljam te, zoro života!
Dižem se, oblačim, izlazim ja.
U bašti s belih jabuka, s plota,
kao dim, rosa, diže se, sja.
I mislim u sebi:
kako je divna
slika
zemlje
i čovek, brat.
A kol'ko nakaza i mučenika
donese samo svetu rat!
I kol'ko ih je ubijeni'
i kol'ko će još pasti nji'!
Bride obrazi ispijeni
i u meni — sve drhti...
Ne, ne! Ne idem!
Ni u kom vidu!
Zato što vidim nekakvu svinju
kako vojniku-invalidu
u blato baca milostinju.
— O, dobro jutro i zdravo, stara!
Nešto si mi uvela, krine?
I čujem, kroz kašalj, odgovara:
— Brige me, bogme, satrle, sine.
I u nas ovde poredak puče.
Na žabokrečinu sve se svelo.
Nastaše opšte seljačke tuče —
sa selom, eto, bije se selo.
Svojim ušima čuh i tu bruku
od naših ljudi koji ne kriju:
čas Radovljani Krjušane tuku,
čas Krjušani Radovo biju.
A to sve znači da nema reda,
zbaciše cara, on ode ...
klet...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 10 Avg 2009, 07:05

I, eto, poče da pljušti beda,
na ovaj naš šašavi svet.
Otvorili su apsane širom,
pustili hulje da mogu ići.
Sad ni na drum ne možeš s mirom,
nit možeš od njih glave dići.
Recimo, Krjušani... da bi l nijedni! ...
Treba ih stalno apsiti, brate,
a oni se, lopovi jedni,
eto, opet, kućama vrate.
Pron... neki... Oglobljin... u njih se vodi,
bukač, prznica... i šta još nije.
Uvek ljut na sve, svemu da škodi,
čitave nedelje samo pije.
Pre tri godine, kad ono brzo,
otpoče rat, taj nitkov grubi,
pred celim svetom, sam se navrzo
i nadzornika sekirom ubi.
Takvih se sada sijaset zbralo
da u slobodi gada nastvara.
Propade Rusija, sve je propalo ...
Pogibe naša matuška stara ...
Setih se priče vozara stroga!
drž kapu, štap, krenem na most,
da seljacima nazovem boga,
ko njihov stari znanac i gost.
Putanjom plavom grem u seti
i vidim, kako u susret k meni,
na čezama moj mlinar leti
po trošnoj zemlji, sav u peni.
— Serguha, mili! Oči jedine!
Pričekaj, hoću nešto... da ti!...
Stoj! Dok popravim samo dizgine,
pa ću te onda obradovati.
Zašto mi jutros ništa ne reče?
Banem ti k Snjeginim, ko balvan!
Stiže mi, velim, juče uveče
mlad i veseo — đavolan.
(Meni ta lica nisu strana,
znam ih, već ima deset leta.)
A kćer njihova udata, Ana,
upita:
— Da nije onaj poeta?
— Pa da — velim — ja ne znam druge...
— Je l' plav?
— Dabome, nije ini!
— I grgurave kose duge?
— I gospodin vrlo fini!
— A kad je došo?
— Tu, skoro, eto...
— Ah, mama, to je taj dečak mio!
Nekad je i on,
pamtiš li sve to,
u mene ludo zaljubljen bio.
Suštoj skromnosti bio je sličnost,
a sada!...
Gle ga...
Imo je sreće ...
Književnik...
Vrlo poznata ličnost...
Bez poziva nam on doći neće.
I mlinar kao u nekom slavlju,
žmirnu očima lukavije:
— Zbogom do ručka, i u zdravlju!...
Ostalo ostavljam za docnije.
Išo sam putem pravo u Krjušu
i štapom travu bio silnije.
Ništa mi nije ušlo u dušu,
i ništa me zbunilo nije.
Strujahu slatko dasi s branika,
mislima pjane magle mi teku...
Zgodno bi bilo s ženom vojnika
sad da otpočnem preljubu neku.
***
Tu je i Krjuša ...
Još od preklani
nisam video krovove znane.
Kao jorgovan, plavilom dani,
poprskali su tišine sane.
Ni psina neka da se bar čula,
zaista, našto ovde stražari —
u svakoga je koliba trula,
i u njoj peći, raklje, nogari.
Vidim, kod Prona, na akovima,
pred kućom — vreva strahovita.
Divane o novim zakonima,
o ceni stoke, raži i žita.
— Pomaže bog, braćo!
— O, naša diko!
— Zdravo, zdravo!
Uzmi tu krajnju....
Sedi! da čuješ i ti, sinko,
o našem seljačkom živovanju.
U Petrogradu, ima l' što novo?
Poznaješ valjda ministra kog?
Nije te seoski gazda skovo
onako tek, sveca ti tvog!
Ne grdimo te, de, ko bi mog'o.
Ti si — seljački, ti si, bre, naš,
ne razmećeš se ni slavom mnogo,
ti nećeš za pare — dušu da daš.
Uviđavnost tvoja s nama te zbrati,
izvuko si se iz naših rupa...
Reci:
Da l' će seljaku dati
gospodisku zemlju bez otkupa?
"Sad nije vreme
za tu rabotu!" —
viču nam i drže pridike duge.
A zašto smo onda na frontu
ubijali sebe i druge.
I svaki sa svojim zlovoljnim smeškom
gledao me je u oči pseći,
i ja, zauzet mišlju teškom,
ništa im nisam mogao reći.
Krckahu daske... i ja, Jesenjin,
pamtim —
nada mnom neko od nj i'
prozbori:
— Je-li,
ko je to Lenjin?
Rekoh im tiho:
To ste — vi.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 10 Avg 2009, 07:06

3
Na sedeljkama je svak prepričavo,
tu se većalo uz šapat česti.
I ja sam od moje bake doznavo
u izobilju sve te vesti.
Jedanput kad se vratih iz lova,
legoh — na divan u mojoj sobi.
Oblak — provodnik vlage s ritova,
do kostiju me nekako probi.
Tresla me groznica, ko voda kladu,
čas vatra, jeza, od jutra rana.
I ja sam u tom kletom napadu
ležao oko četiri dana.
Moj mlinar, s uma siđe, zacelo.
Ode,
doveze nekog, sustalo...
Vido sam samo belo odelo
i nečji nosić priprćast malo.
A posle, kad mi odlaknu tako,
i drhtavica kada mi presta,
uveče, petog dana, nekako,
i moj nazeb, kao da nesta.
Ustadoh.
I čim sam na pod stao
drhtavom nogoni, obli me znoj —
začuh i glas, radostan kao:
— O!
Dobro veče, dragi moj!
Davno vas ne videh ... Iju, srama!..
Sad od deteta — došo je dan,
ja sam postala otmena dama,
a vi — pesnik, čuven i znan.
.........
Sednimo.
Prođe l' groznica? ... Sjajno!..
Niste ko pre. Mladost — izmakla.
A ja sam i uzdahnula tajno
kad sam se rukom do vas dotakla.
Da...
Nikad ljudi — prošlost da vrate.
U ponor teku dani opojni.
Nekad sam volela čitave sate
da sedim s vama kraj vrata dvojni'.
Zaj'dno sanjasmo o slavi mali...
Vi postigoste taj cilj uz rad,
da moja duša sve to batali
naterao je ... oficir mlad...
***
Slušao sam je, u času lednom,
i silom gledo viti stas dugi.
Zamalo ne rekoh:
Ućuti, jednom!
Nađimo neki razgovor drugi.
Al' ne znam zašto, tek joj odvratim
u nevreme, zbunjeno, blago.
— Da... Da...
Sećam se tek sad, pamtim.
Sedite, sedite.
Baš mi je drago.
Pročitaću vam poluglasno
o Rusiji
kafanskoj
stih istinski...
Obrađeno je tečno i jasno,
motiv — ciganski, sevdalijski.
— Sergej!
Vi niste dobri... Bez šale,
krivo mi je,
i žalim ja,
jer za vaše pjane skandale
cela zemlja gotovo zna.
Recite:
Otkud u vas ta mana?
— Ne znam.
— Pa ko će onda to znati?
— Zacelo, u jesen, mokrih dana,
rodila me je moja mati.
— Šaljivčina ste ...
— Ona pa nije ...
— Volite l' nekog?
— Ne, ne, Ano ...
— E, pa onda je još čudnije
što propadate tako rano:
Pred vama put se pruža živo ...
Tuštila se daljine sen...
Ne znam, zašto sam dodirivo
i rukavice i šal njen.
.....................
Smejo se mesec, ko klovn, sred pruća.
Iako duša osta bez cveta,
čudno bio sam pun nadahnuća,
kao da imam šesnaest leta.
Rastanak u zoru bi nam uz setu,
sa zagonetnim okom, rukama...
Ima nečega lepog u letu,
a s letom nečeg lepog u nama.
***
Moj mlinar ...
Eh, mlinar!... Nema vajde,
da izludim prosto bi hteo.
Udesio je opet gajde,
i ko poštar se razleteo.
I danas je s ceduljom bio,
ko da je zaljubljen neko, il' on:
"Dođite,
Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom —
Vaš Oglobljin Pron."
Idem,
Krjuša se približuje.
Vidim pred kućom Pronov stas:
on pijan oca i staru psuje
sirotom svetu na sav glas.
— Ej, ti, fukaro!
Počuj i znaj!
Svi k Snjeginoj...
Bup, što pre!
Imanje svoje ti nama daj
bez ikakve naknade, bre! —
I kad me opazi predupređen,
poče da spušta svoj lavež pseći,
i reče, iskreno uvređen:
— Još bi seljake trebalo peći.
— Šta ću ti, Proša? — otpočeh meko.
— Ni da oremo, ni da sporimo.
Odmah ću naći i konjče neko
pa zaj'dno... k Snjeginoj...
da zamolimo...
I spremiše nam drkelu neku.
Koža i kosti — usta — izdišu —
takve uz pride daju čoveku
da ih se samo kurtališu.
Kaskali smo u čase duge,
put nas zasmevo, zadavo brige,
na uzbrdici, uz sve jaruge,
sami smo, bogme, vukli taljige.
Stigosmo.
Kuća na sprat — divota,
doduše malo nagnuta spreda.
Dopirao je s pletena plota
uzbudljiv miris jasmina bleda.
Siđosmo.
Dođosmo već pred terasu
i, tresuć prašinu s ramena siva,
o nečijem poslednjem času
čujemo odozgo pričanja živa:
— Plakala — ne plakala — ič ne pomaže ...
On je sad leš ... Eh, moj ptiću!...
Neko u vrata lupa! Šta l' traže? ...
Napuderiši se...
Otvoriću...
Debela tužna dama diže
tešku polugu što vrata preči,
I moj ti Pron odjednom stiže
pa tras o zemlji, bez jedne reči.
— Da nam daš!...
ponovi tiho bez glume. —
Htela bi da ti ljubimo noge!
Ispade ko da ič ne razume,
bajagi brige je spopale mnoge.
Zatim kad dođe red na me, danu,
i procedi
uz pogled žešći:
— A vi, zacelo, tražite Anu?
Pričekajte...
Odmah ću reći...
Sad jasno vidim te dane kako
u sudbonosnom tekli su redu.
Al' meni nimalo ne beše lako
da vidim njeno lice i bedu.
Ja sam shvatio —
jadi se zbili,
htedoh pomoći u muku strogom.
— Borja je mrtav ... Borju ubili...
Ostavite me!
Idite zbogom!
Kukavica ste i bednik, nego!
On — umro ...
A ti — izvuče se ...
Ne, to je bilo preko jego.
Svak nije rođen da podnese.
Ko ošamaren, uz takvu bruku,
odvratih Pronu, dok hvata grč me:
— Imaju danas veliku muku...
Hajdemo, Prone, do neke krčme ...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 10 Avg 2009, 07:07

4
Provedoh celo leto u lovu.
Ime i lik joj izbrisa bruka.
Uvredu moju
staru i novu
oplaka u ritu tužilja-šljuka.
O, zemljo naša sirota, slatka,
u doba cveta, soka i moći,
i leta su ti nekako kratka,
ko tople majske proletnje noći.
Zora hladnija, crvenija biva.
Oblak se spušta nekako nisko.
U okolnom lugu čuje se živa
pesma senica — pevanje blisko.
Moj mlinar od smeha prosto penuša,
neka ga radost golica, kolje.
— Na zečeve ćemo sada, Serguša,
pa da pucamo do mile volje!
Rad sam i lovu
kada se nema
čim da rastera čame ton.
Večeras nekako, dok sve drema,
k meni, ko mesec, upade Pron.
— Nek je sa srećom,
druže po lovu!
Došo je davno čekani čas!
Čestitam ti i vladu novu!
Sve ćemo sad — bup i tras!
Bez otkupa i bez nameti
bićemo zemlje gospodar slavni.
U Rusiji su sad Saveti
i Lenjin je — komesar glavni.
Druže!
Divota, sve se okreće!
Početak dobar baš je to bio.
Zamalo nisam umro od sreće.
Moj brat se u gaće umokrio.
Eh, babu li ti uz tarabu!
Pogledaj, golube, veselije!
Ja ću komunu kroz kasabu
prvi da krenem, što skorije.
Pron je Labuču, brata imao,
ko peti točak, seljak očajni:
pred teškoćama uvek je znao
da se pohvali, kukavac krajni.
Vidli ste takve junake vajne.
Na brbljanje ih sudba osudi.
Njemu su i dve bele kolajne
iz rata japanskog krasile grudi.
Muklo i glasa nekako pjana,
na pragu krčme nado bi dreknu:
— Slavnom junaku sa Laojana
pozajmite paricu neku ...
A posle, mrtav pjan bi uz buru,
i uzbudljivo, u ognju pravom,
o predatome Portarturu
slinio susedu svom nad glavom.
— Prijane! Peća! —
uz tugu kletu
drao se —
Teško mi... Ko pijan!... Ja?
Hrabrost moju na ovom svetu
samo Laojan jedini zna.
Takvi se vide, i u sve pletu.
Bez žuljeva im život je bio.
I eto, on je baš u Sovjetu,
a medalje je u sanduk skrio.
Al' ipak ista važna držanja,
ko neki sedi veteran,
pominjao je kraj čokanja
često Nerčinsk i Turuhan:
— Da, beše muka!
Al' mi — sve dalje!
Strah nas ipak ne moga da spreči, ...
............
I medalje, medalje, medalje
u svakoj su zvonile mu reči.
On je Prona jeo, kao crvi,
Pron mu staru psovo, ništa manje.
Pa ipak je on otišao prvi
da Snjeginim popiše imanje.
Otmicu brzina prati zjelo:
— Daj! Posle sud, pa kako mu drago!
Ceo majur dognaše u selo,
gazdarice čak, i njino blago.
A mlinar ...
Moj stari vodeničar!
Gazdarice uze k sebi, kud bi:
Natero me prosto, dokoličar,
da po tuđoj i ja brljam sudbi.
Opet prošlost dohrlila pusta ...
Tad sam svu noć gledao sustalo
njena divna, uzbudljiva usta,
i od briga — iskrivljena malo.
Pamtim — tiho ona se je klela:
— Oprostite ... Ne imadoh prava ...
Ja sam muža bezumno volela.
Čim se setim ... zaboli me glava ...
Uvredih vas —
uvreda slučajna...
Naglim sudom smatram grešku ovu ...
Tu je bila i žalosna tajna,
koju strašću prestupničkom zovu.
Do jeseni,
da, sa mnom bi bili,
i znala bi' ja za sreću našu...
Posle bi me prosto ostavili,
kao neku ispijenu flašu.
I susrete ... i ljubavnu hajku...
Morala sam sve da zanemarim ...
Nisam htela da uvredim staru
s njenim strogim pogledima starim.
Al' ja tada okretoh na drugo,
gledajuć je okom ustreptalo.
Ukočeno njeno telo dugo
unazad se malo zaljuljalo.
— Je l'te, Ana,
da li vam je žalno,
što se kuća vaša razorila?
Al' nekako čudno i pečalno
svoj je pogled ona oborila.
.............
Gle...
Već sviće? belina je veća!
Sjaj, ko žar je na snegu, i glogu...
Mene sve to na nešto podseća...
Ali našta?...
Pojmiti ne mogu...
Ah!... Da...
To je u detinjstvu bilo ...
Druga zora ... Ne jesenja, kleta...
Sedeli smo uz vratnica krilo ...
Imali smo po šesnaest leta...
Zatim, kad me nežno, delikatno,
pogledala, dok joj ruke streme,
reče tobož nekako nehatno:
— E, pa dobro...
Hajd'mo, već je vreme ...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Garavo jare
Urednik
Urednik


Broj poruka : 515
Location : lepa basna
Datum upisa : 26.06.2008

List lica
Gea:
20/20  (20/20)
Milovan: 20

PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Pon 10 Avg 2009, 07:10

A uveče — odvede ih staza.
Kuda?
Ne znam kuda — o, da bruke!
Kroz ravnicu punu putokaza,
put ćeš naći bez ikakve muke.
Događaje tadanje ne pamtiim,
nit Pron kako završi poslove.
Brzo se tad u Petrograd vratim
da razbijem i tugu i snove.
5
O, surovi, grozni dani ovi!
Ko će sve to i da opisuje!
Zar ne čuše i dvorski svodovi
kako vojnik gnusno staru psuje?
Eh, smelosti!
Cvet — u daljnjem viru!
Zar se zalud gejački gad ote,
da dvorištem grmi na klaviru
svim kravama tambovske fokstrote.
Za zob, krompir, i za hranu mnogu,
uzimo je seljak gramofon, —
balaveć cigare kozju nogu,
slušao je tango tamo on.
Grčeć novac zarađeni stari,
psujuć porez, sve što se nameće,
do ludila on misli o stvari
koja između nogu se okreće.
A vreme je —
bujno odmicalo ...
Bez sreće je bivo težak gnevni.
U flašama ne istrule malo
"Kerenki" i para svakodnevni.
Gegula! Hranilac! Naše lane!
Zemlje, stoke, gazda ponositi,
za dve "katarinke" izgužvane
i da ga premlatiš dao bi ti.
Dosta!
Našto smeh, reči, i zvona!
Al' ni plakat opet dužni nismo!
Danas mi je o sudbini Prona
vodeničar uputio pismo:
"Serguha moj! O, oči jedine!
Zdravo, dušo, i sad ko i prije!
Već šesta će godina da mine
a Krjuša te opet vidla nije.
Obraduj me!
De, tako ti boga!
Dopadni nam, čim proleće prođe!
Ovde ima premnogo novoga,
al' u pismu — nezgodno mu dođe!
Narod je sad miran, a i ceste,
stišala se bura, nigde zvona.
Javljam ti da godine dvaeste
streljaše i Oglobljina Prona.
"Zemljo...
Ječe tvoja čuda glupa.
Verovao il' ne — um da stane —
Kad Denjikin stade da nastupa,
jedanput na Krjušane napane.
Tad i poče šala, komešanje,
ali takvo, da umreš od jeze.
Uz psovanje, škrgut i smejanje
poče sablja kozačka da veze.
Eto, tad su i žacnuli Prona,
Labuća se u slamu uvuko
i iziđe
čim ode kolona,
čim se odred kozački povuko.
Sada pijan i u beloj peni,
neumorno priča, gladeć bradu:
— Trebalo bi i orden crveni
za tu moju hrabrost da mi dadu!...
Oblaci su sasvim prošli crni...
Mada ne živimo — ko u loju,
ipak dođi, golube, navrni,
da olakšaš ti sudbinu moju ..."
***
Opet na putu —
kroz dalji tmure.
Julsku noć je sumrak dotako.
Škripe promuklo čeze i jure,
kao nekada — isto onako.
Prilično dobar put, ja pratim
tiho tutnjanje, uz miris jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
Promiču crkve, vir zasvetluca,
krajevi sela i plot poneki.
I srce opet, ko nekad kuca,
ko što je kucalo dana daleki'.
Opet na mlinu ...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Moj mlinar, ko nekad, da siđe s uma,
ne može stari ni da zine.
— Mili moj! Serguha! Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog, starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
Sergunj! Moj zlatni! Oči jedine!
...................
Ostario si već i sam ...
Imam za tebe jedan dar, sine,
i evo, odmah ću da ti dam.
— Kakav dar?
— Ne...
Pismo je došlo.
Ne žuri, sokole, pričekaj!... Da!
Dva meseca je gotovo prošlo
kako ga s pošte donesoh ja.
Otvaram... čitam ... Dabome, zna se!
Ko može drugi! Rukopis kriv ...
I nemarno on vijuga se ...
I žig londonski nekako siv ...
"Živi ste? Baš sam od srca rada...
Živa sam, ko vi, al' duša ječi.
Tako se često ja sećam sada
bašte, vratnica i vaših reči.
Ja sam od vas ... vrlo daleko ...
Rusiju sada april obleće.
I plavičasta koprena meko
pokriva breze, jele i cveće.
I sad, dok ja u svakom slovu,
izlivam svoju tugu i muke,
Vi i mlinar ste, možda, u lovu,
vrebate tetrebe il' neke šljuke.
Do pristaništa često odlazim
i, uz radost il' strah pakleni,
međ parobrodima katkad opazim,
i gledam sovjetski barjak crveni.
Tamo su čvrsto sad gnezdo svili.
Moj put je jasan, put moj znani...
Ali vi ste mi ko nekad mili,
ko otadžbina, i majski dani..."
................
Pismo, ko pismo.
Zalud, neimarski.
Nikad ne bih piso ja pisma ta.
Ko nekad ogrnut u plašt ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
pognuta ograda, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaest godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli!...
Nikad da mine ta slika i glas.
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su, bogme,
voleli i nas.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: OBELISK DUŠE   Danas u 13:46

Nazad na vrh Ići dole
 
OBELISK DUŠE
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Staracarsija :: Mesto za opustanje.... :: PESME NASIH FORUMASA-
Skoči na: